19.12. 2004. Vinkovci, Blues Club

Zanimljiva je to stvar: mali, lokalni radio koji je postao centralno medijsko mjesto za Nešto Urbaniju priču i, recimo kao zanimljivost, mjesto s kojega su u svijet krenuli momci iz Colonije. Meni je VFM drag zbog otvorenosti i pristupačnosti, plus što su dozvolili najbolju stvar u ovom tužnom eteru – Matakovićeve & Zoljine emisije. Te emisije su nešto najluđe i najkvalitetnije i najovoiono, stvar na koju sam ponosan i sretan što već 6 godina privilegirano pratim iz studija. Izdržali su oni 10 godina i borbe za frekvencije i lokalne političke moćnike koji dobro znaju koja je uloga medija u borbi za fotelje, a ja im želim još puno puno godina, da ovim ritmom nastave – pa dokle dođu.
Toliko o mojim rođendanskim čestitkama i uvodu za vas kojima je to "nešto-kao-provincijski- 101", samo da znate da je uloga radija u ovim zagađenim prostorima veća nego što mislite…Uglavnom, oni su svoje rođendansko slavlje osmislili kao trodnevnu koncertnu zabavu: prvi dan rezerviran za rock (ipak je ovo Grad Rock'n'Rolla, zar ne?), drugi za elektroniku i hip-hop, a treći za blues. Ja sam pogledao samo događanja na tom prvom koncertu, zato što je to bio prvi koncert Septice. Da, one Septice o kojoj vam već godinama pričam kao najboljoj stvari koja se dogodila na ovim prostorima i sada ću vam opet pričati zato što je to – točno tako. LJUDI, SEPTICA JE ZAKON!!! Njihovih pola sata je u rangu sa svim onim koncertima koji su obilježili moje muzičko odrastanje (New Bomb Turks, Oblivians, Antiseen, Obojeni Program, Public Enemy, Satan Panonski…) i to ću pamtiti cijeli život.

Radi se o projektu, sreli se jednom davno davno Bumušku Kušlu i Govnar Smrti i odlučili svoju fascinaciju metalom i hip-hopom materijalizirati u sjajne petominutne skladbe, hitove koje iznose pred nas nezamislivom lakoćom i fascinirajućom duhovitošću. Da ja sad ne serem, odite na www.vfm.hr/septica i poslušajte o čemu vam pričam, a ako ništa – pročitajte tekstove. Pravo osvježenje na prilično dosadnoj domaćoj hip-hop sceni, autentični iskaz ljudi iz najcrnje županije, nažalost previše underground da bi se plasiralo kao Edo Maajka i omogućilo ostatku zemlje da ih čuje. Sad ja tu nešto lamentiram, a zapravo mi je jako žao što će onakva grupa teško postati nešto više od kulta – što možda i nije loše, ali vjerujem da bi pokrenuli lavinu sličnih/sjajnih stvari samo kad bi im se omogućio pristup medijima. Sve ovo pričam zato što mi je jako teško prenijeti sve ono što se dogodilo u tih pola sata, pa ću vam samo navesti da je bubnjeve lupao čovjek koji je to radio i sa Hali Gali Halidom, basista je svirao u Brener Depilaciji, a gitarista je otkako se ostavio pop-punka puno vremena proveo u teretani i preslušavao skandinavske hair-metal heroje, tako da je naučio sve one HM cake koje daju potrebnu dozu zajebancije i žestine, kako hoćete. Jedan dečko je rekao za Septicu, isto Rambo samo solira stoput bolje…Žalosno je samo što onako bijesnu i punkerskim srednjim prstom objašnjenu stvar rade ljudi u 40inekoj, čekamo neke mlađe. A dotle uživamo u Septici i njihovoj čaroliji. Teško/glupo je uspoređivati s bilo kim, ali Septica je napravila koncert za pamćenje i svih onih 300-ak ljudi će sigurno ponosno prepričavati da su bili na tom koncertu. Ja osobno skidam kapu do poda...

Da, prije njih su svirali Nepopravljivi, vinkovački hard boogie band koji danas ima malo komercijalnije pretenzije nego kasnih 80-ih i utoliko se brže moraju odlučiti žele li snimati pjesme za radio ili za ekipu za šankom.

A poslije Septice su svirali The Babies, promovirajući svoj debut album i odsvirali su najbolji koncert otkako ih ja gledam. Poneseni energijom Bumuškua i Govnara Smrti isporučili su energije dovoljno da zamijeni omanju trafo-stanicu i pokazali kako se svira garažni punk'n'roll. O njima sam isto previše puta pisao i uvijek ih pohvalim, ali onaj koncert je bio čista 5, milina za gledanje.

visok sam momak hej hou: tonisaric@inet.hr